Put u povratak

„Nesalomivi duh u nama će sačuvati samo ljubav 

razum i stanje u koje dovedemo sebe, tražeći svoj mir."

Odlomak 1

Recenzija romana Alma Koman-Pisac

  Za početak bih pažnjom ugrejala prvenac Svetlane Dunjić i rekla reč u smislu kritičke recepcije romana. Dakle, složićemo se da je književno delo po sebi specifična građa, ono predstavlja novu „imanentnu stvarnost", odnosno sadrži umetničku fikciju. Jednu takvu fikciju koja se u kontrapunktu tananosti i poetske potke saglašava sa stvarnošću je kreirala piščeva mašta i njen produkt je večeras pred nama. Ovaj roman se nizom elemenata oslanja na viđenje života i stvarnosti na veoma autentičan način, to je jedno umetničko oblikovanje u mikrostrukturi, pri čemu mislim na tip pripovedanja u segmentima atipičan za klasičnu beletristiku, pri tome mislim na način komponovanja sižea i posebnu vrstu deskripcije.

Osvrnuću se na neizbežan deo kritike dela i reći da prema autorkinim namerama i tonalitetu ovo je, u najlepšem smislu reči,  tendenciozni roman jer ima određenu nameru. Pored toga, razmatramo li tematiku, doći ćemo do zaključka da je roman ispovedni do nivou kakav nude autobiografije, a zatim i da je psihološki.

Romanu je strana statična dramska radnja koju nalazimo u delima Beketa ili pojedinim delima Dostojevskog u kojima se tek ponešto dešava spolja, ali zato u glavi junaka dolazi do velikih promena, koje vode do dramskih rešenja. Međutim, sve vreme dok čitamo delo “Put u povratak” prisustvujemo jednoj specifičnoj autodiskusiji. O formatu te specifične autodiskusije govore podnaslovi na primer: Мир и немир, Помирење и прихватање, Нова свитања, Постављање циљева, Живот као ново рухо, Љубав не може да нестане, она се шири i dr.

Dakle, događaji koji se nižu menjaju svest glavne junakinje Vere i na taj način svrstavaju ovaj roman u kategoriju bildung romana kakog je ustanovio Gete pišući nam o „Doživljajima ili pak stradanjima mladog Vertera“. Takođe, u ovom delu se nesprestano dešavaju promene čitaocu veoma vidljive koje povremeno dovode do tektonskih poremećaja dotadašnje strukture likova i radnje. Zato ne mogu da zamislim čitaoca koji će ovaj roman olako ispustiti iz ruku jer dinamika i tempo fabule atakuje direktno na pažnju, na radoznalost, na želju da se spozna šta sledeća scena donosi.

            Ono što posebno karakteriše Svetlanu Dunjić kao autora je jasnoća izraza. Nisam sigurna da li ovo treba pripisati njenom talentu ili i obrazovanju. Kada kažem obrazovanje u ovom segmentu se osvrćem na obrazovanje u oblasti svekolike ljudske spoznaje, a akcentujem njenu primarnu struku, obrazovanje u oblasti prirodnih i tehničkih nauka. Da li joj to smanjuje umetnički izraz? Ne bih mogla reći da prepoznajem autora inženjerske provenijencije. Čini se da joj to samo pomaže da nas provede kroz fabulu bez utiska da ćemo i u jednom trenutku doći na stranputicu. U svakom retku ove autorke izvesno je da ćemo se pre susresti sa jasnim silogizmima, nego da ćemo u njenom izrazu prepoznati ma i jednu aporiju.

Čitajući roman uočavamo i jasnu tendenciju ka didaktici. Svetlana ima snažnu želju da poduči ali to čini koliko jasno, toliko i tačno, jednostavno, ali i slikovito.

Priča romana povremeno podseća na pravi ruski skaz, odnosno tehnika pričanja je takva da se pisani govor oblikuje prema zakonima usmenog govora i vraćanja usmenom, živom jeziku. Autorka reči ne troši, ona ih kuje kao pod mesečinom i umnožava ih na „polzu“ budućih čitaoca. Takođe, birajući da piše o glavnoj junakinji Veri, autorka je odlučila da nam došapne nešto i o sebi.

            Red nalaže da prozborim reč o fabuli. U želji da izbegnem prepričavanje kojim bih skratila slast budućem čitaocu svešću se na konstatacije. Roman nije ljubavni, a u velikoj meri govori o ljubavi. Ali, o ljubavi govori na jednom višem nivou tj. govori o ljubavi kao uzvišenom odnosu dva bića.

Dodaću i konstataciju da je roman dirljiva priča o sudbini junakinje Vere, o iskušenjima  koja pred nju život postavlja i odgovorima koje ona na iskušenja daje.

Ipak, fabula koliko god da je dominantna, koliko god da čini kičmu ovog romana, ona ne čini i njegovu osnovnu i najveću vrednost. Njegovu vrednost čini najviše ideja koju nam Svetlana donosi. Izreka starih Latina: “Nomen est omen” –ime je znamenje, u ovom slučaju je tačna. Svetlanine ideje i poruke zaista svetle, zaista osvetljavaju put misli. Čujmo neke

• Nema veće radosti od primanja i davanja bezuslovne ljubavi.
• Najvažnije je da najpre oprostite sebi kako biste krenuli dalje.
• Znala je da je čovek dat i zadat, a da je podobije ili usavršavanje naš zadatak.
• Cilj daje energiju, jer on daje svrhu i pronalazi pravi put.
• Sve je moguće verom u sebe. 
• Ne slušajte i ne oponašajte druge, već glasove sopstvene duše.
  
  
  

U delu “Put u povratak” se jasno iščitava i potreba autorke da napiše roman, vide se uzroci kao i htenje koje na prvom mestu podrazumeva želju da se izraze određene misli, pogledi i stavovi. Tu je i želja da se izrazi moralni cilj, ali i protest. Autorka insistira da zlo dobru može biti samo sluga i da je dobrota apoteoza duši. Dakle,autorkina nastojanja su neraskidivo povezane sa moralnim. Jedna od osnovnih karakeristika književnosti koju Svetlana Dunjić donosi je insistiranje na održivosti moralnih vrednosti, na glorifikaciji lepog i dobrog, na njihovoj pojmovnoj transcendentalnosti.
Ako znamo da je u istoriji čak došlo i do sudskih procesa zbog navodnih narušavanja etičkih vrednosti (naime suđeno je Bodleru i Floberu) u tom duhu možemo reći da delo Svetlane Dunjić može biti etički priručnik i da zato ne podleže osudi već pohvali jer ona pripada onoj grupiautora čija književnost kako bi Svetozar Marković rekao: „leči bolesti društvenog organizma. Lični stav koji jeizražen na svakom nivou književne strukture ovog romana prepoznatljiv je po pitanjima istine, slobode,egzistencije i to pokreće čitaoca na opredeljivanje, simpatiju i delovanje.

Kad pominjem veličinu i snagu romana neizbežno se nameće asocijacija na intenzitet emocija koji je
svakako upečatljivo obeležje, ali čitalac se na stranicama romana susreće i sa još jednom podjednako snažnom crtom pera ove autorke – racionalnošću. Proučavajući stabilnost i odlučnost tog istog pera ne čudi što ta dva gotovo suprotna principa ne oponiraju jedan drugom već čine posebnu simbiozu.
Pre nego što završim čini mi se da ću ostati nedorečena ako ne apostrofiram još jedan utisak. Osnivač književne kritike Sent-Bev, između ostalog, smatra da se književno delo ne može tumačiti odvojeno od svog
autora. Poznajući Svetlanu mogu reći nešto slično što je profesor Vladeta Janković rekao za Borislava Mihajlovića Mihiza: „...Konzervativac bez isključivosti, tradicionalista bez sitničavosti“, a ja dodajem za našu
Svetlanu verujuća žena bez opterećujućeg dogmatizma. Ako sve to uzmemo u obzir onda moram reći da je roman “Put u povratak” slika autorke njenih shvatanja, sistema vrednosti, snažna slika, lepa slika, slika koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.
Za kraj bih ostavila prostor za potpuno lični utisak koji sam imala čitajući roman „Put u povratak“.
Zapitala sam se zašto je ovo snažan motivacioni roman?
Kroz sudbinu Vere i ostalih likova o kojima piše Svetlana nam poručuje ono u šta veruje, a o tome mogu da svedočim jer je poznajem. Svetlana nam poručuje, čak i ličnim primerom, da čovek ako veruje, ako
oprosti sebi i drugima može da nađe svoj put i da je vrlina među ljudima vitalna. Naime, svedoci smo da se u današnje vreme dobroti daje status senzacije koja se po frekvenciji predstavljanja učinjenog dobrog dela svodi
na nivo incidenta. Međutim, setimo se - svako vreme nosi svoje breme. Čitajući Svetlaninu knjigu i poznavajući je dolazim do zaključka da to breme možda samo treba spretno nositi. Svetlana i rečju i delom poručuje da su dobri ljudi i dalje oko nas, da je dobrota štit koji ljude brani od zla, odnosno dobrota je mesto u čoveku koje ostavlja prostor za druge ljude. Da ljubav i pravda jesu slepi, da ih možda nećemo zateći uvek u pravom
trenutku na očekivanom mestu, ali da ne smemo da prestanemo da iščekujemo ruku tog dragocenog slepca.
Da se poslužim rečima sv. Тоme: „Nije mi toliko stalo da istina bude na mojoj strani, koliko mi je stalo da ja budem na starni istine.“ Dakle, ne smemo da prestanemo da prepoznajemo pravdu i ne smemo da prestanemo da budemo njeni glasnici.
Takođe, Svetlana šalje poruku da volimo, da pružamo. Stara je istina: pruži –dohvatićeš, ali ne smemo da dajući dobrotu za nju iščekujemo nagradu. Jer, po mom mišljenju, iščekujući nagradu za dobrotu tu dobrotu tako ružimo i obezvređujemo, ponižavamo. Dobrota koju dajemo treba da budenajveća nagrada jednoj duši, našoj duši. Uz sve ovo što sam rekla ne vidim Svetlanu Dunjić kao idealistu sa ružičastim naočarima. Oni koji je poznaju o tome mogu da svedoče.
U druženju sa Svetlanom se neprestano potvrđuje ono u šta verujem da - ne smemo sebi dozvoliti bilo kakvu mentalnu i duhovnu apatiju,već da će
nam vera pomoći da se ne utopimo u sopstvenim suzama zbog tamnih vilajeta koji nam titraju pred očima i guraju se u prvi plan.