Svaki čovek se mora upitati zašto su naši praroditelji verovali u život posle smrti i
besmrtnost duše. Danica se u ogledalu duboko zagledala u svoje oči pokušavajući da, po ko zna koji put, u njima nađe odgovor na pitanje iza koga su se krile porodične tajne koje su opterećivale njen život.
Tražeći mir u sebi, pronalazila je odgovore, jer je to bio jedini put kojim je morala da
ide kako bi došla do potrebnog spokoja.
Mada, postoje ljudi koji o miru duše i tela uopšte ne razmišljaju. Izbrusiti svoje
unutrašnje biće može samo onaj čovek koji oseća nemir u sebi i želi da ga izbaci, a oseća ga jer traži Boga. Čovek koji traži Boga ga i nalazi i na taj način se vraća svojoj duši.
Bog je uklonio svoje lice od onih koji prestanu da ga traže, kako bi počeli ponovo da
tragaju za Njim i potom da Ga nađu.
Danica se molila Bogu tražeći Njegovo lice neprestano jer je žarko želela da se oslobodi obrazaca ponašanja koji nisu bili dobri a ona ih je nosila.
Konačno je shvatila zašto je to bilo tako sticajem trenutka koji je otvorio kapiju istine.
Prihvatila je da bol sreće u ljubavi postoji i da tajne njenih predaka ne treba da je plaše kao do sada, nego da joj budu snaga i ljubav koji će da je ojačaju za njen dalji život i da ga učine lakšim.
Odlučila je da želi oslobođenje od svega što je lažno u njenom životu.
Znala je da na osnovu tuđeg mišljenja ne može da doživi rasterećenje. Bilo joj je potrebno sopstveno iskustvo koje je dovoljno snažno da uništi iluzorna značenja koje je ugradila u osobu za koju je smatrala da je za nju prava.
Prigrlila je sve svoje kao malo dete i uvidela da je to što je bilo sada prošlo i da želi
da se pozdravi sa bolom, jer niko nas ne može isceliti ako mi sami ne iscelimo sebe.
Može drugi da te voli neizmerno, ali ako mi ne umemo pruženu ljubav da prihvatimo i iscelimo bol sami, niko drugi to ne može da uradi umesto nas.“

Odlomak 2

,,Svoje potomke oslobađamo svakog nemira tek kada kroz naša srca poteče ljubav koju osećamo za ceo svet. Tek tada oni prestaju da osećaju složenost delovanja u porodičnoj duši kroz njihove opomene koje su dolazile iz naizgled iracionalnog dela sveta. Majke često, dok nose dete u stomaku, prenesu na plod svoje misli i svoju ogorčenost koju imaju prema određenim osobama, narodu, društvu, svetu, pojavama. Sve se to, nažalost, prenosi na dete kroz činove koje majka u neznanju donosi. Kada se rode, ova deca imaju osećaj kao da ne pripadaju životu i ovom svetu. Poseduju osećanje koje ih često razara a to je da jedan član porodice pomrsi konce sudbine drugom članu. Kada je neko odbačen iz porodice, drugo dete će se ponašati kao da je i samo odbačeno i imaće utisak da je manje voljeno. To je onaj bol u nama kome na razumnom nivou ne znamo poreklo. Ljudi će uglavnom pre otići kod neke vračare koja će im dodatno pomrsiti konce time što im nikako neće reći da je odgovornost njihova, nego uvek nekog drugog ko nije član porodice, a ljudima to prija da čuju jer je najlakše pobeći od sopstvene odgovornosti. Mnogo u Srbiji ima paganstva i zla među ljudima. Tako je Radmilin rođeni brat dugo tokom života imao osećaj odbačenosti. Tek kada se otkrila pozadina ovakvog njegovog osećanja i kada je on odbačenu sestru prihvatio i pomolio se za njenu dušu, ovi problemi su nestali.“